Amir Reko je uz Simićevu veliku pomoć 1992. uspeo da se probije na teritoriju Goražda i postane komandant Drinske brigade Armije BIH, da bi ubrzo saznao da mu je u rodnom selu pobijen deo familije, među kojima i njegova majka. Nekoliko dana posle toga on odlučuje o sudbini 44 zarobljenih Srba i rešava da se ne osveti. Žene i decu je oslobodio, a vojnike razmenio. Tek 20-ak godina posle toga, Amir i Dragan su se videli, da bi kasnije nastao i ovaj film. Njih dvojica zajedno su služili u JNA u Pljevljima (Crna Gora).
Amir Reko izjavio je da smatra da je učinio jedno sasvim "normalno" delo.
- To što sam spasao ljude sasvim je normalno i nije nikakav podvig. Želeo bih da ovaj događaj i ova priča ostane kao poruka generacijama i da napokon dođe neko bolje vreme i da počnemo da živimo boljim životom - kaže Reko. Prisećajući se tih vremena on je objasnio da je tada cela situacija bila pod velikim pritiskom i veoma teška.
- Tu je bilo ljudi iz Višegrada i Foče kojima su pobijene cele familije. Tada nije bilo zarobljenika. Sve što se micalo - ubijano je. U Goraždu se niko nije mogao pomjeriti. Jednostavno, Goražde je bilo talac - navodi Reko i ističe da je sada odlučio da podeli ovu priču zbog sećanja na svoju majku Azizu koja ga je, kaže, odgojila da bude čovek.
- Majka je za mene bila idol. Način na koji je okupljala naše komšinice Srpkinje, kako su se družile... mnogo toga je utjecalo na tu odluku. Majku ne mogu vratiti. Nju su ubili zločinci, pucali u nju, a zatim je jedva živu zatvorili i zapalili kuću. Kroz ovu priču mogu joj podići spomenik, to je moja želja. Mene samo interesuje da ljudi prestanu razmišljati crno-bijelo, da ljudi budu ljudi - zaključio je Reko, koji je nadimak "Makedonac" dobio u Bitolju, gde je imao poslednju službu u JNA.
Dragan Simić kaže da je ponosan što je deo ove priče.
- Ja sam u to vreme, sa svojih 25 godina, već prošao rat u Hrvatskoj, za razliku od Amira. Bio sam u ratu i bio ranjavan. Znao sam šta može da se desi ali me to nije sprečavalo da mu ne pomognem jer smo bili kolege i kućni prijatelji. Išli smo njegovim kolima, u civilnim odelima, nenaoružani i nekoliko puta pokušali da pređemo ka Goraždu. Obilazili smo punktove ali na relaciji Mesići-Ustiprača-Priboj, nije bilo pomoći. Ono što je Amir želeo bila je ludost ali upornost mu se isplatila. Svima smo objašnjavali da je Amirova porodica u Goraždu i da želi da ih izbavi… - priča Simić. On dodaje da je ključna tačka bio takozvani čekpoint na mostu na Ustiprači, gde su se susreli sa srpskim snagama u četničkim odorama "kao u filmovima Veljka Bulajića". Dragan se dugo zadržao s njima, a kada su videli Amirova dokumenta, pitali su ga: "Hoćeš li ti da ga ubiješ ili mi?" Posle dugog ubeđivanja, na kraju su mu dozvolili prolaz preko mosta u Ustiprači i tako je Amir Reko u Goražde ušao 8. maja, četiri dana nakon napada na grad.
- Kad je krenuo preko mosta, nismo znali hoće li na drugoj strani neko da puca. Išao je normalnim korakom, to je bilo nešto neverovatno. Niko nije pucao - završava Simić, koji danas kao penzioner živi u Novom Sadu.
Posle prošlogodišnje martovske premijere u Banjaluci dokumentarni film "Makedonac", u produkciji "Medijus filma", 24. decembra prikazan je i u Sarajevu. Planirano je da se projekcija i tribina o "Makedoncu" ove godine održi i u Beogradu.
Za primer novim generacijama
- Smatram da je jako važno afirmirati te ljepe, pozitivne priče koje su se dogodile za vreme rata a njih ima mnogo, ali nema mnogo hrabrih ljudi koji su spremni to podeliti jer se boje posljedica. Treba hrabrosti odgajati ove nove generacije. Zašto da se danas đeca koja su se rodila nakon rata odgajaju da mrze? Zašto se odgajaju da se definiraju po vjeri i naciji a da su oni drugi drugačiji, lošiji i da ne trebaju biti dio njihovog života? - rekla je Duda Sokolović, scenaristkinja filma.
(danas.rs)
0 Primjedbe