Jednom Srbinu sam ostao dužan za sva vremena. Ja sam po nacionalnosti Bošnjak. Nekako je već bilo zakuhano i faktički sami početak rata 1992. godine kada se zbilo nešto što nikada neću zaboraviti.
Stojimo mi na granici između Bosne i Srbije. Naravno, dokumenta se provjeravaju i koliko sam skontao ja sam bio jedini Bošnjak koji iz Bosne ide prema Srbiji a trebao sam nešto poslovno u Beograd.
Znao sam ja da je rat tu za petama, ali nisam baš ni ja skontao da je de fakto već počeo. Nisam siguran da li je to zbog toga što nisam htio da vjerujem da će biti rata ili je u pitanju naivnost, nemam pojma.
Sjedio sam upravo do tog Srbina koji me je spasio. On je predao dokumenta prije mene, uredno sve i onda ide moj red. Predajem dokumenta, gleda onaj graničar, gleda, gleda... i samo glasno i s dozom mržnje u glasu me prozva:
"Nermine, polazi samnom, moramo te dodatno ispitati."
Ja sav zaleđen i u "neobranom grožđu". Šta ću, vidim da mi nema druge nego da krenem pa šta mi Bog da ali nisam ništa dobro slutio.
Samo što sam krenuo da napravim prvi korak, ovaj do mene što je sjedio uzviknu:
"Halo bre, ostavi ga, to mi je sin!"
Ono svi u čudu ostaše, čak i ja.
"Ostavi ga, šta hoćete s njim?"
Graničar mrtvo hladno - "Kakav sin, vidiš da je on Nermin i musliman a ti si Srbin, šta pričaš?"
Saputnik mu lijepo reče:
"Ne znaš bre ti s kim sam ja sve spavao pre 20 i kusur godina, ja sam mu otac, on mi je sin. Njegova majka je muslimanka a ja sam u mladosti ispao muška svinja koja mu je majku ostavila dok je trudna bila jer sam volio žene i kafane. Nedavno mi je njegova majka a moja bivša dopustila da se upoznamo i vidiš valjda da ga vodim sa sobom u Beograd!"
Uz kraću dramsku pauzu od nekih 3-4 sekunde pusti me graničar ali naglasi ovom saputniku da pripazi na mene da ne bih bio neki špijun koji radi za muslimansku stranu."
Kada mi je graničar vratio dokumenta i otišao, ovaj mi je namignuo i rekao da se što prije vratim, koliko tokom dana i da idem na sigurnu teritoriju jer tenkovi i pješadija su oko nas a to neće valjati.
Tako je nažalost na kraju i bilo.
Ovaj čin nikada mu neću zaboraviti, nisam ga nikada vidio nakon toga a nisam se ni upoznao s njim jer sve je bilo napeto i pod tenzijama i uopšte nisam mislio na to, ako je živ, želim mu svu sreću ovog svijeta!
4 Primjedbe
Veliki gest"malog"coveka--ko mnogo cini malo govori.Srecno obojici.Jos jedan dokaz da nije sve izgubljeno,kad izgubljeno sve je.
OdgovoriIzbrišiVeliki gest"malog"coveka--ko mnogo cini malo govori.Srecno obojici.Jos jedan dokaz da nije sve izgubljeno,kad izgubljeno sve je.
OdgovoriIzbrišipravim ljudima nije bitno,koje je vjere neko,nego kakav je covjek.Samo kompleksasima i frustriranim ne ljudima,koji su se u ratu dokopali oruzja,moci i sile,te su pokazali svoje lice.Ali zato danas,nemaju za pivo,pa se unizavaju onima,koje su protjerali ili mucili.Ovdje mislim na sve tri pripadnike nacija,jer svi su isti bili u ratu
OdgovoriIzbrišiMalo je bilo drugačijih,tada a i sada manjina širi lošu sliku o narodima sa prostora ex Jugoslavije.Lično nikada nisam imao nikakav problem na nacionalnoj osnovi ali zato mi puno smeta kad pročitam o tome.Poštumo se i napredak će biti kod svih,a pojedine političare koji veličaju nacionalnu netrpeljivost ukloniti iz medija i javnog života.
OdgovoriIzbriši