Ispovest Srbina koji je otvorio dušu: "NISAM HTEO DA IDEM U RAT..." (VIDEO)

Selo Žeravac, u Republici Srpskoj, kod Dervente.

Još uvek razrušene kuće i tragovi gelera po zidovima u okolnim selima otkrivaju da ratne rane i u ovom području još nisu zarasle.

"Šta vas kod mene dovodi?", pita nas Nikola Marić, Hrvat povratnik iz ovog sela.

"Došli smo da vidimo kako vam je", kažem i upirem pogled u novu kuću sagrađenu na prostranom placu, Marićevoj dedovini.

"Kako mi je - nikako! Životarimo ovde sin i ja", bez oklevanja kaže Nikola.

A kako je Nikola došao do toga da sede glave očajava tu, sam sa sinom, u Žeravcu?

Rat mu je, kaže, odneo sve!

Kao ključnu pogrešnu odluku u svom životu Nikola navodi onu kada je, dok je još bio u snazi, mnogo godina pre rata, odlučio da posao vozača cisterni, zameni traktorom i njivom. Ta odluka doprinela je da sada nema nikakvu penziju, za razliku od svojih vršnjaka.


Hteo je, kaže, da bude svoj na svome. Obrađivao je zemlju, imao svinje, krave, mehanizaciju. Bavio se i mehanikom, popravljao automobile.

I onda se i njemu dogodio rat.

"Sila prilika me odvela, rat je započeo, sa šestoro djece otišao sam u svijet...Morali smo otići, prvo su ovde Hrvati isterali Srbe - mesec dana oni su se vukli prema Banjaluci. Onda su Srbi nakon mesec dana krenuli da osvoje svoje. U međuvremenu su ovde Hrvati, HVO, popalili kuće, porobili srpska mesta, a onda su oni pokrali nas i to je to...", očas posla objašnjava Nikola celu situaciju.

Kaže i da je, kada je to od njega traženo, odbio da učestvuje u ratu:

"Ja sam bio uz djecu, nisam hteo da idem u rat da ih ostavim. Govorili su mi da idem, nek' žena bude sa djecom. Ne, ne, ja sam otac i ja vodim brigu o djeci, rekao sam im", kaže nam ovaj u svet razočarani čovek.

Pre nego što je izbegao, čule su se borbe u selu. Odjekivali su pucnji na sve strane, zviždale granate...

Deca su, kaže, patila."Imali smo podrum za zimnicu, ja sam tu djecu stavio da ne može metak da ih okrzne. Ne volim se ni sjećat toga", stresa se, kao da ponovo sve proživljava Marić.

Ipak, u svakoj nesreći ima sreće, kaže:

"Nesretan sam što se tiče ekonomije i ovoga svega, ali sam sretan što su mi djeca živa", kao da se vraća iz nekog teškog sna Nikola Marić.

Onda je krenuo izbeglički život. Sa porodicom je te 1991. godine izbegao na Cres, i to zbog najmlađe ćerke koja je u jednom kolektivnom smeštaju dobila meningitis. Marićima je rečeno da je za nju jedini spas more i zato su se i uputili baš u taj kraj.

"U Samostan svetog Franje sam primljen sa šestoro dece", priseća se Nikola.

Porodica se na Cresu kako zna i ume snalazi da preživi, a deo njih je i danas tamo.

"Jedan sin sa mnom ovde pčelari, drugi sin je u Švicarskoj, još jedna ćerka na Cresu. I moja žena na Cresu čuva neku babu, dobija neku crkavicu, čisto da preživimo. Svi smo se rasuli na sve strane. Deca mi pomažu kol'ko mogu, ali šta da mi daju kada su svi u kreditima, plaćaju stanove...", nema kraja Nikolinim jadima.

Marić ističe da je otišao poslednji sa tih prostora, uoči samog rata, a da ga pre sukoba niko nije maltretirao.

"Radio sam po Srbiji, u Subotici i Pančevu vozio sam autocisternu i nikad po pitanju nacionalnostii nisam imao problem, ja sam miroljubiv", kaže Nikola.

I sada kada je selo u kom živi u Republici Srpskoj, nema, kaže, problema.

Rat je jedna od tema o kojoj razgovara sa komšijama...

"Kao da nikada ništa nije bilo što se nas tiče. Pričamo i o ratu da je svako oštećen. Svako kuka na svoj način. Kažu za rat - da su zavađeni, da nisu trebali ratovati, da nikad više neće uzeti pušku, da su mislili da će to drugačije biti, svako zaključuje na svoj način da je to prevara, da je nateran u rat...", poručuje nam Nikola dok ulazimo u automobil i krećemo dalje na put.

"Pozdravite mi Srbiju", još kaže dok ga ostavljamo na ravnici zarasloj u travu ispred nove kuće.


VIDEO pogledajte klikom OVDE.


(mondo.rs)