Dragomir Bojanić Gidra je nosio veliku tugu u sebi

Dragomir Bojanić Gidra je nosio veliku tugu u sebi

Glumac Dragomir Bojanić Gidra rođen je na jučerašnji dan 1933. godine. Najpoznatiji je po ulozi komičnog Žike Pavlovića iz „Žikine dinastije“, a kažu da je i privatno bio čovek koji se uvek oslanjao na humor, zabavljao društvo oko sebe i često smejao. Ipak, ispod osmeha, krio je bol koju retko ko može da zamisli.

Gidra nije imao detinjstvo – ono je zamračeno tragedijom koju je doživeo kao dete. Njegova majka Novka umrla je od tuberkuloze dok je Gidra bio jako mali, a kada je Gidra imao nepunih deset godina, njegovog oca Jovana, oficira srpske vojske streljali su 1943. tokom Drugog svetskog rata.

POGLEDAJTE AKO STE PROPUSTILI PREPORUČUJEMO:

Probali su JNA konzerve stare preko 30 godina (VIDEO)

https://raznovrsne-vijesti.blogspot.com/2019/01/probali-su-jna-konzerve-stare-preko-30.html

I tako je Dragomir ostao potpuno sam. I zamalo da njegov talenat ostane neprimećen pod pritiscima života.

U potrazi za zanimanjem od kojeg će brzo moći da „zaradi svoj hleb“ završio je srednju školu za preradu mesa, voća i povrća u rodnom gradu i nakon mature se zaposlio u fabrici konzervi „Crvena zvezda“. A onda je preko amaterskog pozorišta „Sveta Mladenović“ došao u Kragujevačko narodno pozorište.

Legenda kaže da su njegove kolege iz pozorišta zajedničkim snagama sakupile novac koji je pomogao Gidri da ode u Beograd i upiše Akademiju. „Upao“ je iz prve, u klasu čuvenog Raše Pavlovića i već na prvoj godini počeo da igra u Narodnom pozorištu…

Igrao je različite uloge, pamtimo ga kao Laleta u seriji „Majstori”, agenta Mikulu u „Otpisanima” i Krstivoja Krstića u seriji „Vruć vetar”, ali je svakako najveću popularnost doživeo igrajući komičnog Žiku Pavlovića od 1978. do 1992. godine u serijalu „Žikina dinastija“.


VIDEO:

Kažu da je Gidra i privatno bio strašno duhovit, a humorom se branio i kad je bilo najteže. Kao da je svoju tugu i bol pretvarao u smeh. Čak i na samom kraju. Njegova ćerka Jelena Bojanić za Nedeljnik je nedavno ispričala kako su izgledali Gidrini poslednji dani.

„U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18, 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike“, rekla je ona za Nedeljnik.


https://luftika.rs