Kako se Toma Zdravković u kafani oprostio od prijatelja
"Pevač sa najtužnijim očima na svetu" preminuo je 30. septembra 1991. godine, a iza njega je ostalo pregršt kafanskih hitova uz koje i danas najlepše slavimo, tugujemo, pijemo, smejemo se, plačemo... Zato nećemo praviti patetičan omaž ovom legendarnom muzičaru, već ćemo pokušati da vam dočaramo atmosferu sa jednog od poslednjih koncerata Tome Zdravkovića.
BONUS
Pogledajte: Za jugonostalgičare ovo je je odličan podsjednik na neke sretnije dane i neku ljepšu i "zdraviju" državu.
https://raznovrsne-vijesti.blogspot.com/2018/11/ovo-nemate-priliku-vidjeti-cesto.html
Nije tajna da je Toma Zdravković bio slab na žene, alkohol i kocku, zbog kojih je napisao neke od najlepših pesama, ali koji su ga polako i sigurno uništavali. Te 1987. godine, bolest ga je po ko zna koji put slomila, a na jesen je krenuo na turneju koja se reklamirala pod sloganom "Oproštajni koncerti".
Beogradske dvorane bile su dvadeset dana pune svake večeri, ali je Toma poželeo da održi i intiman koncert za svoje prijatelje - u kafani "Dva jelena", gde je inače neretko svraćao i pevao čak i bez honorara. Nažalost stara knjiga utisaka, koja bi bila svojevrsno svedočanstvo o toj večeri, ukradena je u međuvremenu, ali se zna da je Toma te noći pevao za "odabrano društvo", u kojem su bili Cune Gojković, Seka Sablić, Tanja Bošković, Milovan Ilić Minimaks, Danica Maksimović...
Toma je bio opušten, kretao se između stolova i kao da se sa svakim od njih opraštao pojedinim stihom i pogledom u oči. I oni, kao da su osećali da je to poslednji kafanski šou ovog boema. Nije bilo tipične kafanske atmosfere, igre, bacanja čaša... Pesme su pratili dostojanstveni aplauzi, a nabujale emocije na momente su izbijale u vidu snažnih zagrljaja i suznih očiju.
Taj koncert ostao je kao jedan od mnogih od skadarlijskih mitova o Tomi Zdravkoviću.
- I dalje se prepričava kako mu je posle jednog od nastupa prišla devojčica koja prodaje cveće i požalila mu se kako nije prodala nijedan cvet. Toma joj je na to poklonio sve što je te noći zaradio, a to joj, je otprilike bilo dovoljno da kupi mali stan u Beogradu. Takav je čovek bio - ispričali su nam u kafani "Dva jelena".
Zdravković se sa publikom pozdravio 1990. albumom "Kafana je moja sudbina", samo nekoliko meseci pre nego što ga je bolest prikovala za postelju na VMA u Beogradu. Posle sedamnaest godina borbe sa kancerom prostate, preminuo je 30. septembra 1991. godine.
Tako je govorio Toma Zdravković
- Imao sam više sreće nego pameti. Sažalili su se na mene i zato me ponovo prihvataju (publika). Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan i potucao se po Americi, Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima... Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego, ne znam ni sam, nekako nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako. Nikad nisam pio zato što volim alkohol, uvek je sve kretalo od nekoliko tura pića i to uvek u društvu. Radio sam u kafani, morao sam da komuniciram sa gostima i stalno bio u tom grotlu života. Postalo je navika da se sedne sa prijateljima, popriča, popije i tu povratka nije bilo. Vremenom, sticale su se navike kad je reč o alkoholu, pa sam sam sebi bio i bolji i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svoje ćefove i voli da mu muzika svira jer na taj način hoće da se oslobodi svih briga i problema. Onda ti nije važno da li je neko doktor nauka ili skretničar, bitno je da je on čovek čije ti društvo prija. Ne kockam se da bih dobio novac, već zato što je vreme relativno i interesuje me ono neobjašnjivo u ljudskoj prirodi. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. Jedne noći, u Baden-Badenu, dobio sam 80 hiljada maraka i iduće noći sve izgubio! Mislio sam da sam genije jer mogu da potrošim pet miliona za veče. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan. Ispostavilo se da mi je to dovoljno, ne treba mi više. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan. Nije u pitanju samo muzika... Ljudi znaju šta sam sve radio i proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom i zato te vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, to je sigurno. Ja sam ranije mislio da sam pozer i da foliram ono što živim. Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Sutra mogu da pevam u kafani za trista starih hiljada. Jer, jedino muzika može da me ispuni do kraja i bez ikakvih drugih želja. Od nje živim i za nju živim.
Izvor: Noizz.rs
https://noizz.rs
){kind=link}
0 Primjedbe