Erotika u EX-YU filmu – Osvajanje slobode (VIDEO)

Erotika u EX-YU filmu – Osvajanje slobode

Da li ste znali da je Balkan bio mnogo, mnogo ispred Holivuda kada je reč o erotskim scenama u filmovima? Da li ste čuli za Hejzov kodeks? Kada se golotinja pojavila u YU filmu? Evo zanimljive kolumne Mladena Nikolića za Mondo.

Krajem sedamdesetih godina, u Beogradu je radilo više od 30 bioskopskih sala. U to doba bez Interneta i kablovske, sa samo dva TV kanala, gledanje filmova u tami bioskopa bio je možda i najuzbudljiviji događaj koji smo mi, tada klinci, mogli da doživimo. A među tih tridesetak, dva bioskopa su se izdvajala po svom repertoaru – „Slavija“ i „Partizan“.

Pogledajte ako ste propustili preporučujemo:

15 citata Duška Radovića da lakše podnesete ono što vam država danas sprema

Moji vršnjaci dobro se sećaju da su se u njima prikazivali takozvani erotski filmovi.

Danas takve filmove zovu „softcore“ ili meki pornići. Prava je istina, međutim, da se sada takvi filmovi više i ne prave. Publike koja bi ih gledala praktično više nema, znamo i zašto – pornografija je na samo dva klika od svakog od nas i tu više nema mesta ni za kakvu mistifikaciju, egzotiku, uzbuđenje pred gledanje seksi filma. Nema više ni bioskopa, ni ovih „specijalnih“, ni bilo kakvih, osim onih fensi sala po šoping molovima.

Erotika na filmu zaista je nekada bila – egzotika. Sporadična, uglavnom opravdana i, možda najvažnije, uzbudljiva. Na onaj isti način kao što je to davnih dana bilo prelistavanje časopisa „Start“, „Reporter“ ili, ko je imao sreće da mu dopadne šaka, „Plejboj“. Seksi scene iz filmova prepričavane su na velikim odmorima, slično kao najlepši golovi sa nekog od fudbalskih derbija. Erotika je bila velika stvar, nimalo banalna. Kažem banalna jer je danas seks, često se može s pravom čuti, banalan, što bi rekli Ameri, „no big deal“.

Nije retkost čuti kako su domaći filmovi uglavnom nevešto dočaravali seksualnost, kako im nedostaju kvalitetne, dobre erotske scene, kako im je to maltene slaba tačka. I onim starijim, a i ovim novijim ostvarenjima. Ne spadam u deo publike koji tako misli ali to je ovde manje bitno; poželeo sam da se osvrnemo, onako u hodu, na taj naš fundus, zaostavštinu u kilometrima filmske trake sa posebnom pažnjom na, kako neki vole da ih staromodno zovu, ljubavne scene.

Sve je počelo melodramom „Sofka“ (1948) u režiji Radoša Novakovića koji se uzima kao prvi domaći film u kojem je prikazano nago žensko telo. Ruku na srce, reditelj je to učinio na veoma suptilan, poetski način – u sceni kupanja u hamamu, jasno se vidi Sofkina senka na zidu, silueta gole devojke.

Sama scena nema erotski naboj u punom smislu reči jer u hamamu nema nijednog muškarca, što bi ovu scenu svakako činilo uzbudljivijom, već Sofku okružuju isključivo devojke. Može se osporiti stav da je ovo prva erotska scena u istoriji YU filma ali zato nema sumnje da je ovo bio prvi put da je nago žensko telo snimljeno kamerom (makar i kao senka na zidu) i prikazivano u bioskopskim salama. A još nismo stigli ni u pedesete.

Bilo je to vreme obnove, sukoba sa Staljinovom Rusijom i nemaštine u kojem je, razumljivo, tema partizanske borbe protiv okupatora dominirala kako na filmu, tako i u književnosti, teatru… U filmovima sa ratnom tematikom nije bilo mesta za bilo kakve erotske prikaze, situacije, o seksu da ne govorimo, kao da su partizani bili potpuno nezainteresovani za svoje drugarice u toj zaokupljenosti borbom protiv fašista i postavljanjem temelja socijalističkog društva.

Erotika je eventualno mogla da se „omiriše“ isključivo u malobrojnim filmovima koji su bili smešteni u epohu, tačnije u vreme otomanske dominacije na Balkanu (XIX vek i ranije). Rečju, u ekranizacijama književnih dela poput romana Bore Stankovića, na primer.

Tako je 1953. godine Voja Nanović, inspirisan Stankovićevom „Koštanom“, snimio melodramu „Ciganka“ sa jednom od naših najlepših glumica ikada, Selmom Karlovac u naslovnoj ulozi. Ovaj film bio je omiljen među tadašnjim gledaocima najviše zbog scene erotičnog Koštaninog plesa koja je, za ondašnje standarde, bila više nego uzbudljiva. Zanosna Selma Karlovac (stasom i šarmom podsećala je na najpoželjniju holivudsku heroinu epohe, Ritu Hejvort) mamila je uzdahe muškaraca od Triglava do Đevđelije.

Jugosloveni su prvi put mogli da vide nago žensko telo, kada su u pitanju filmovi koji prikazuju ratno vreme, u drami „Ne okreći se sine“ (1956) Branka Bauera. Međutim, o bilo kakvom seksualnom činu nije moglo biti reči. U tom duhu svojevrsne autocenzure samih filmskih autora domaći filmovi delovali su čedno dobrih petnaestak godina, sve do sredine šezdesetih. Namerno pominjem autocenzuru jer, zanimljivo, u socijalističkoj Jugoslaviji ni tada, a ni kasnije, nije postojao formalni cenzorski organ. To ne znači da se na autore nije vršio izvestan pritisak, ali to se prvenstveno odnosi na politički kontekst, ne na erotski.

A onda se sve okrenulo. Glavni akteri kopernikanskog obrta kada je reč o erotici u jugoslovenskom filmu bili su Dušan Makavejev, Živojin Pavlović i Želimir Žilnik, tri musketara jugoslovenskog crnog talasa. I to u vreme dok je famozni Hejzov kodeks o snimanju filmova još uvek bio na snazi u Americi.



Šta je Hejzov kodeks?

Priča o Hays Code-u (kako su ga skraćeno zvali u filmskoj industriji) je, iz ove naše trećemilenijumske perspektive, itekako zanimljiva, do nivoa bizarnosti. Naime, američka kinematografija je, u epohi nemog filma, umela da smelo prikaže i strasne poljupce, i vruće zagrljaje u pojedinim ljubavnim filmovima ali dobar deo puritanske Amerike nije bio oduševljen tim i takvim scenama.



Velika depresija početkom tridesetih godina dovela je i do uspona konzervativaca, a među njima su prednjačili žestoki protivnici svega liberalnog, naročito literature i filmova koji bi mogli da sadrže i poneku lascivnost ili bilo kakav moralno neprihvatljiv čin. Ironično, u trenutku kada je zvučni film označio revoluciju u sedmoj umetnosti, cenzura je poprimila paranoidne razmere, obesmišljavajući bilo kakvu i koliku umetničku slobodu.

U takvoj klimi, ne mnogo drugačijoj od one u Hitlerovoj Nemačkoj, 1934. godine počela je stroga primena tzv. Kodeksa filmske produkcije (ili Hejzovog kodeksa) kojim su do tančina opisane sve situacije koje se ne smeju prikazati na filmu. Najviše su na udaru bili erotika i kriminal – sjajne gangsterske priče snimane do 1934. zamenili su filmovi sa obaveznom moralističkom poentom, u kojima su svi zločinci neizostavno morali da budu uhvaćeni i procesuirani na kraju (ili ubijeni), dok su prikazi npr. ljubavi i nežnosti između vanbračnih partnera bili svedeni isključivo na poljupce zatvorenih usta, a ni supružnici nisu smeli da se pojave (ni delimično) obnaženi u svojim bračnim krevetima; gole ženske grudi bile su strogo zabranjen kadar, o nečem smelijem nije imalo smisla ni razmišljati.

Poljubac dvoje zaljubljenih bio je vremenski ograničen na filmskom platnu – najduži je mogao da traje tri sekunde!? Političari, sveštena lica, učitelji nisu mogli da budu portretisani kao antagonisti, kao loši momci, naprotiv… ovo je samo manji deo taksativnog spiska šta se sve nije smelo u holivudskim filmovima.

Hejzov kodeks bio je rigorozan koliko i retrogradan do nivoa imbecilnosti, a sve pod firmom zaštite javnog morala. Svi holivudski šefovi studija morali su da mu se povinuju i to je trajalo sve do kraja šezdesetih godina, tačnije, do famozne ’68.

Primena ovog kodeksa dovela je do toga da su američki filmovi proizvedeni pedesetih i šezdesetih bili toliko „očišćeni“ od života, čulnosti, psovki, lascivnosti, da su naspram evropskih filmova delovali kao idiotarije bez ikakvog dodira sa realnošću.

Za to vreme s ove strane „bare“…

U isto vreme, sa ove strane bare, Godar, Bergman i mnogi drugi režirali su filmove u kojima je publika mogla da vidi nagost, erotičnost, da čuje bezobrazluke, da oseti svakodnevicu i doživi filmske junake i njihove emocije mnogo neposrednije, senzualnije.

I dok su se Ameri „ložili“ na Ritu Hejvort, Merilin Monro i ostale ikone Holivuda, a da se pritom nijedna od njih nikada nije pojavila u toplesu na filmu, evropska publika imala je svoje seks simbole, zanosne lepotice koje su mogli da vide i obnažene u bioskopima – Brižit Bardo, Sofiju Loren, Liv Ulman i mnoge druge.

E pa, u tadašnjoj Jugoslaviji holivudski vesterni i kostimirane melodrame jesu bili veoma popularni ali naši filmski autori koji su stasavali tih šezdesetih bili su puno više okrenuti evropskim trendovima nego učmalom Holivudu. Među njima, prednjačili su prvaci beogradskog Kino kluba, mladi i neustrašivi Makavejev i Pavlović.

Oduševljeni francuskim „novim talasom“, Felinijem, Bergmanom, oni vide film kao način da se prikaže mnogo više, dublje od puke fabule, dramske potke; da se pred filmskom kamerom, ne mareći za kinematografska pravila, kanone montaže i slično, pokaže „goli život“, bez šminke, bez suvišne rasvete i nadsinhronizovanog ispeglanog zvuka, da se ogole ljudski odnosi, bilo da je reč o ljubavi, poslu, porodici. Ovakav koncept podrazumevao je da će i intima moći da se vidi na filmskom platnu, jednako gola kao i u životu.

Makavejev demonstrira ovaj koncept neposrednosti u prikazu svakodnevice (ne)običnog ljubavnog para u svom remek-delu „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967), filmu koji je proslavio mladu Evu Ras; njeno golo telo sa crnim mačorom na belom čaršavu jedan je od najslavnijih kadrova u istoriji evropskog filma. Iako u filmu nije direktno odglumljen niti prikazan seksualni čin, fini erotski naboj donose kadrovi dvoje zaljubljenih u krevetu, ali i van njega.

Živojin Pavlović u isto vreme snima svojevrsni manifest „crnog talasa“, dramu „Kad budem mrtav i beo“. Lopov i neradnik Džimi Barka (Gaga Nikolić) tokom svog putešestvija po ubogoj srpskoj provinciji doživljava i erotske avanture sa pevačicom bez skrupula (Ružica Sokić), a onda i sa radnicom u poštanskom vagonu (Dara Čalenić). Pavlović ove scene kreira rešen da ih nimalo ne ulepšava, naprotiv, seks u vagonu je „na brzaka“, dok je razgovor „posle“ između pevačice i Džimija opušten i neposredan.

Pomenute scene označile su radikalno drugačiji, neposredniji tretman erotike i seksa u domaćoj kinematografiji, praveći ozbiljan i nepovratan zaokret u dotadašnjoj praksi. Doduše, i tokom sedamdesetih biće snimljeno sijaset partizanskih filmova i u njima i dalje neće biti nikakvih erotskih scena (Neretva, Sutjeska, Užička republika, Valter brani Sarajevo, Partizanska eskadrila i dr) jer su to bile takoreći savremene filmske bajke (namenjene indoktrinaciji Titovih pionira) koje zapravo i nisu imale mnogo dodirnih tačaka sa stvarnim životom i ratom, slično kao što ni vesterni iz zlatnog doba Holivuda nemaju baš veze sa istorijom i realnošću.

I dok je Bulajić snimao epopeje o Titu i partizanima u dolini Neretve, Makavejev ne haje mnogo za nezadovoljstvo drugova „odozgo“ njegovim pogledom na socijalističku stvarnost i hrabro režira film kojim će još jednom pomeriti granice lascivnosti u domaćoj kinematografiji. U pitanju je naravno „WR Misterije organizma“ (1971) kompleksan, provokativan i ne baš koherentan film koji se bavi ljudskom seksualnošću u širem kontekstu, a istovremeno predstavlja i britku satiru na temu tadašnjeg društveno političkog sistema u Jugoslaviji.

Metaforičan, simboličan, satiričan, teško svarljiv, ovaj film ubrzo je strpan u tamu bunkera u kojem je proveo 15 godina. Između ostalog, i zbog scene u kojoj se Ljuba Moljac „prevrće“ sa Jagodom Kaloper (oboje kao od majke rođeni), ali i zbog kadrova u kojima se mogao videti penis u erekciji (nije Ljubin) i još ponešto…

Tako se, reklo bi se munjevito, dok se drugovi iz raznih tadašnjih komiteta i komisija nisu ni okrenuli, otvorila ta „Pandorina kutija“ erotike i lascivnosti, vrelih uzdaha i oznojenih tela. Nazad se nije moglo. A i zašto bi? Seksualna revolucija dobila je svoj postulat i u sedmoj umetnosti. I na brdovitom Balkanu. Seks na filmu više nije bio tabu. Čak je i Holivud (ne)voljno pristao na novu „estetiku“ i njena, sada već elastičnija tumačenja i granice. Mada…

Neka bude mala digresija na ovom mestu, verujem da je zanimljiva – pokušavam da se setim bilo kakve i bilo koje seksi scene u nekom od dvadesetak filmova koje je režirao jedan Martin Skorseze. Ili, recimo, Frensis Kopola, Stiven Spilberg, na primer… Mislim na njihove radove do isteka XX veka; jesu li oni uopšte snimili ijedan film u kojem je prikazan seksualni čin? Teškom mukom setih se da postoji jedna takva scena, mada se teško može nazvati erotskom – kada De Niro siluje onu nesrećnu pijanu ženu u rimejku „Rta straha“. I to je to. Možda se vi budete setili još neke, iz nekog drugog filma, meni ne ide.

Hoću da kažem da je seks u američkom mejnstrimu ipak ostao donekle tabu, sve do Tarantina, Ejbela Ferare i njima sličnih stvaralaca, formiranih pod snažnim uticajem evropskih filmskih matrica. Ovo se ne odnosi na vanameričke reditelje (Engleze, Francuze i dr) koji su povremeno angažovani da snimaju filmove za račun holivudskih studija.

Na primer, Pol Verhufen (ili Verhoven, kako vam drago), holandski majstor dobre filmske priče, u Americi je početkom devedesetih snimio čuveni triler „Niske strasti“ (ko može da zaboravi neponovljivu Šeron Stoun?) kojim je postavio lestvicu moralisanja o seksualnosti na novu visinu, učinivši američke filmove nešto bližima ostatku sveta u kojem je erotika na filmskom platnu već duže vreme figurirala kao „osvojena sloboda“.

Jer, sedamdesete su bile verovatno najplodnije godine za filmsku erotiku, makar kada je o Evropi reč. U tradicionalno katoličkoj Italiji Felini i naročito Pazolini napravili su ogroman iskorak u emancipaciji seksa na filmu; Bertoluči 1972. snima kultni „Poslednji tango u Parizu“, a u Francuskoj nekoliko autora otvaraju novu stranicu priče o filmskoj erotici. Englezi, Španci i Nemci tu zaostaju, Šveđane i njihove domete je suvišno apostrofirati, ali zato malena balkanska kinematografija, na opšte iznenađenje, drži korak sa vodećima, naši autori sve više i smelije se odlučuju da seksualni život bude to što jeste – dakle, život, i na filmu.

Čitava plejada mladih filmadžija sledi put kojeg su trasirala pomenuta ostvarenja Makavejeva i Pavlovića. Hrvatski sineasta Krsto Papić 1969. godine snimio je „Lisice“, prvi izrazito autorski film na temu obračuna sa staljinistima krajem četrdesetih, a u tragičnoj priči smeštenoj u vrletima Dalmacije pamti se scena silovanja glavne junakinje, tek udate devojke (Jagoda Kaloper) koju bahato iskorišćava lokalni politički moćnik, partizanski prvoborac (sjajni Adem Čejvan).

Mladi Beograđanin Joca Jovanović napisao je i režirao jedan od najsubverzivnijih filmova snimljenih na Balkanu – „Mlad i zdrav kao ruža“ (1971) sa Draganom Nikolićem u ulozi kriminalca, ogrezlog nasilnika, nihilistu koji bezobzirno menja (kradene) automobile, pljačka nasumične žrtve i bludniči sa lakim devojkama kojih u filmu ima na svakom ćošku… Bizaran film, obilje scena sa potpuno golim devojkama, nešto što je u tadašnjim američkim filmovima bilo nezamislivo. Doduše, zbog svega navedenog film je završio u mraku bunkera gde je trunuo više od tri decenije.

Slovenac Boštjan Hladnik ide korak dalje svojom provokativnom ljubavnom dramom „Maškarada“ (1971), veoma zanimljivim filmom koji istražuje temu posesivnosti sredovečne žene u aferi sa studentom koji drži časove njenom sinu osnovcu. Priča se završava za ono vreme neverovatnom scenom orgije zbog koje „Maškarada“ nije javno prikazivana u integralnoj verziji, sve do sredine osamdesetih godina. U toj originalnoj, rediteljevoj verziji bio je i jedan autentični kadar penetracije (1971. godine!?) kojeg je Hladnik ubacio nezadovoljan tadašnjim seksi scenama, ne samo u domaćim filmovima.

Zahvaljujući ovim umetnicima i njihovim beskompromisnim pogledima na filmsko stvaranje, kao i njihovoj smelosti u nameri da se život prikaže „bez pardona“, jugoslovenska kinematografija zauzela je, već na prelazu u sedamdesete, mesto rame uz rame sa najliberalnijim evropskim nacijama. Ti filmovi nisu bili osrednji ni po jednom kriterijumu, a svakako nisu ni kada su u pitanju erotske scene i, preciznije, stepen slobode u umetničkom izrazu.

Na najbolji način srušili su ograde, tabue u vezi sa seksom i otvorili put narednoj generaciji filmskih stvaralaca kao što su Lordan Zafranović, Rajko Grlić, Miša Radivojević, Emir Kusturica…




https://luftika.rs/